Ja nisam voda.
Ja sam ono što je došlo pre vode, što je gledalo kako se prvi oblaci udišu u nebesa, što je slušalo kako se zemlja napinje i otvara da primi taj dah neba u sebe.
Ja sam ono što teče i kada se led stegne i kada se sve ukoči do mrtve tišine, jer ja nisam u vodi, ni u ledu, ni u vetru – ja sam ono što ih pokreće iznutra, što daje glas i snagu njihovom šapatu.
Ja sam ono što šapuće i kada ljudi umuknu, jer vaš glas nikada nije bio glas vetra, već samo odjek, kratak i nesiguran, dok vetar nosi reč predaka koji nikada nisu zaboravili da svaka reč mora biti udah … i izdah.
Zovu me jezerom.Zovu me svetim.Zovu me Bajkalom.Ali ja nisam ono što zovete.
Ja sam ono što ćuti ispod toga, ispod površine i ispod dna, tamo gde ne možete videti ni ako otvorite sve oči sveta, jer to nije mesto za oči, već za srce koje ume da ćuti.
Ja sam dah predaka, nevidljiv i večan, kao prva pesma koju je pevao kamen dok ga još niko nije dotakao.
Video sam vas kad ste još govorili vetrom, kad niste imali reči, već dah koji je nosio vaše misli do vrhova borova.
Video sam vas kad ste darivali tišinom … i tišina je bila dar veći od svega što znate da ponudite sada, jer ona nije tražila ništa osim da slušate.
Video sam vas kad ste znali da se svet ne gleda očima, već duhom, i da je duša jedno veliko ogledalo koje pamti svaku senku i svaku svetlost, i da se u njemu sve vidi jasnije nego u vodi.
Znam onoga koji je došao posle tame.
Došao je u čizmama od straha, sa telom koje više nije pripadalo njemu, nego senkama koje su ga odavno uzjahale.Znam njegove ruke, jer one nisu tražile … one su vraćale.Vraćale su ono što su generacije izgubile dok su trčale za lažnim zvezdama, vraćale su tišinu u srce zemlje i vraćale su krv kamenju koje je prestalo da diše.
Znam torbu.
U njoj nije bilo stvari, nego uspomena koje su bolele.Znam kašiku.Ona je nosila ukus tuge, ali i miris doma koji više ne postoji.
Znam kost.Jer kost pamti kada meso zaboravi.
Znam i kamen.Onaj iz reke što ne peva – već pamti.Kamen je tvoj prvi zapis, pre nego što ste naučili da sečete znakove u drvo ili da crtate u blatu.
Znam i unuka.Njegov dah je drugačiji.Kratak, ali čist, kao vetar što dolazi sa severa i donosi samo istinu.On ne traži odgovore, jer zna da su svi odgovori samo kratki trenuci između dva daha.On vraća tišinu, onu istu koju ste izgubili kad ste počeli da mislite da je reč jača od tišine.
Ja nisam stena.Nisam ni reka.Nisam ni vetar.Ja sam ono što ostaje kad sve to nestane, kad se voda povuče, vetar utihne, a kamen se usitni u prah.
Dok su vas vodili u vozovima bez prozora – ja sam vas pratio ispod leda, gledao kako vaše oči gase poslednju vatru i čuvao onu varnicu koju niko ne može da oduzme.
Dok su vas zvali brojevima – ja sam šaptao vaša prava imena ribama, i one su ih pamtili bolje od ljudi.
Dok su vas učili da zaboravite , ja sam zapisivao dlanove u šaru leda, jer led pamti kad papir sagori i kad čovek zaboravi.
Ne govorim često.
Govorim kada neko ćuti pravo, kada njegova tišina postane jača od buke sveta, kada se povuče u sebe i stane, jer tada mogu da mu kažem sve što voda i vetar nikada ne stignu da izgovore.
I sada, kada si ti ovde,
kada slušaš ne očima, ni ušima, već onim trećim što se ne vidi :Pitam te:Znaš li kome pripadaš?
Znaš li gde ostaviti ono što nije tvoje, ali si ga nosio celog života?Jer ja nisam ono što vidiš.Ja sam ono što dolazi kada prestaneš gledati, kada zatvoriš oči i naučiš da vidiš iznutra.
Ja sam Bajkal.
Ali ne površina …ja sam duh u dubini, ona ruka koja te drži čak i kada misliš da toneš.Kad ostaviš dar, ne ostavljaš stvar.Ne ostavljaš kamen, ni hranu, ni drvo …ostavljaš ono što nisi umeo da nosiš kako treba, sve ono što te peklo, a nisi znao da podeliš.Tad te prvi put pogledam -ne kao svedoka,nego kao ponovo pronađenog.Jer sve što dolazi do mene, vraća se tebi,samo pročišćeno, bez rane i bez težine.
Nemoj žuriti.Nemoj objašnjavati.Nemoj tražiti da razumeš.Samo sedi.Sedi kao da sediš na svom prvom kamenu u životu.Diši.I ne diši svojim plućima –…diši svojim stopalima, diši kroz kožu, diši kroz misao.
Ja ću disati s tobom.Jer ako udahnemo zajedno, tvoje misli će nestati kao para nad vodom.A kad ustaneš i kreneš dalje -vetar će znati.Riba će znati.Led će znati.I ti više nećeš biti samo čovek.
Bićeš deo mene.
I kada god ti ponovo zatreba tišina, samo pomisli na mene – i ja ću biti tu, jer Duh Bajkala nikada ne odlazi, samo čeka da ga ponovo čuješ
