Vratio sam se Ovde.
Po Predanju,Buha Nojon – Veles ,je ostavio tragove po celoj Dolini.Ovde je legao da se odmori.U srcu starog vulkana.
U Sajanske planine, među vetrove koji govore starijim jezikom od čoveka, među stene koje pamte više nego što će iko ikada zapisati. Čovek može proći pola sveta, može promeniti gradove, države, jezike i ljude oko sebe, ali postoje mesta koja ga dozivaju iznutra, tiho i uporno, kao bubanj koji se čuje negde iza srca. Za mene su to Sajani.
Dok sam ulazio u Tunkinsku dolinu, osećao sam kako sa mene polako spada težina sveta koji sam nosio mesecima. Dug put ostajao je iza mene, a ispred su se otvarale planine, ogromne i hladne, sa vrhovima koji paraju nebo. Vazduh je mirisao na kišu, sneg i kedar. U Sibiru čovek drugačije diše. Udah nije samo vazduh, već nešto mnogo starije, nešto što ulazi duboko u čoveka i podseća ga šta je bio pre nego što ga je svet naučio da ćuti.
Put kroz Tunkinsku dolinu nikada nije običan put. Tamo nema slučajnosti. Svaki kamen, svaka reka i svaki nalet vetra nose neku poruku. Tako je bilo i toga dana. Nebo je bilo sivo, teško, kao da se sprema nevreme. Planine su stajale nepomično, ogromne, poput stražara između svetova. Vozilo se sporo kretalo uskim putem, a ja sam ćutao, gledajući u daljinu. Osetio sam ono poznato osećanje , kao da me neko posmatra iz planine. Ne čovek. ..ne životinja… nego sama zemlja.
Tada sam ga čuo….
Krik orla.
Prodoran i snažan, presekao je tišinu doline kao nož. Instinktivno sam podigao pogled prema nebu očekujući da vidim jednog orla kako kruži iznad litica. Ali nije bio jedan.
Video sam ih više.
Zaustavio sam se i izašao napolje. Vetar je bio hladan i oštar, udarao je niz planinu i nosio miris mokre trave. Pogledao sam ka nebu i počeo da brojim.
Jedan.
Dva.
Tri.
Kružili su visoko iznad brda na kome je ležao nekada Buha Nojon. Veliki, tamni, dostojanstveni. Njihova krila jedva da su se pomerala dok ih je vazduh nosio u krugovima iznad svetog mesta.
Četiri.
Pet.
Šest.
Osetio sam kako mi prolaze trnci niz kičmu. Takve stvari se ne zaboravljaju. U Sibiru, orao nije samo ptica. On je glasnik. Čuvar između sveta ljudi i sveta duhova. Kod starih naroda Sajana govorilo se da orao vidi ono što čovek ne može i da njegove oči prepoznaju istinu čak i kada je sakrivena duboko u čoveku.
Sedam.
Osam.
Devet.
Vetар je postajao sve jači. Negde u daljini čuo se huk reke. Nebo se otvorilo na trenutak i sunce je obasjalo vrhove planina. Tada sam ih video jasno.
Deset.
Jedanaest.
Dvanaest.
I poslednjeg.
Trinaest.
Trinaest orlova.
Stajao sam nepomično i gledao ih kako kruže iznad ugašenog vulkana, kao da čuvaju njegov san. U tom trenutku vreme je stalo. Nije bilo ni prošlosti ni budućnosti. Samo planina, vetar i trinaest orlova na nebu.
Stari šamani govore da postoje trenuci kada priroda odgovori čoveku. Ne rečima, nego znakovima. A čovek mora da zna da ih prepozna. Oni koji nikada nisu hodali sibirskim planinama teško mogu razumeti šta znači kada ti se planina obrati. Tamo ništa nije mrtvo. Sve ima duh. Voda. Drvo. Kamen. Vetar. Sve sluša.
Gledajući tih trinaest orlova, setio sam se priča koje sam slušao kraj vatre u dalekim ulusima Burjatije. Priča o Tengriju, večnom plavom nebu, ocu svega živog. Priča o njegovim sinovima koji silaze među ljude u vremenima kada se zaboravi ravnoteža između čoveka i prirode. Kod slovenskih naroda drugačije ime, ali isto sećanje – Svarožići, sinovi neba i vatre,vode i vazduha…
zemlje i tajge….
Možda će neko reći da je to slučajnost. Samo ptice koje traže strujanje vazduha iznad planine. Ali oni koji su dugo živeli uz planine znaju da se najvažnije stvari nikada ne događaju slučajno.
Sajan nije obična planina. Njegovo ime se izgovara sa poštovanjem. Stari veruju da duhovi velikih ratnika i šamana tamo i dalje čuvaju prolaze između svetova. Kada sam prvi put došao na to mesto , osetio sam isto ovo što osećam i danas
…da stojim na zemlji koja pamti.
Mnogo sam puta pokušavao da objasnim ljudima zašto se vraćam Sibiru. Zašto iznova prelazim hiljade kilometara da bih došao među hladne planine i beskrajne šume. Neki misle da čovek beži. Ali ja nisam bežao. Ja sam se vraćao.
Vraćao sam se delu sebe koji nisam mogao pronaći nigde drugde.
Savremeni svet čoveka stalno odvaja od prirode. Odvaja ga od tišine. Odvaja ga od njega samog. Gradovi su puni buke, lažnih osmeha i ljudi koji zaboravljaju da pogledaju u nebo. Tamo čovek lako izgubi dušu, a da to ni ne primeti. U Sibiru je drugačije. Tamo priroda ne dozvoljava čoveku da glumi. Pred planinom si ono što jesi. Ni više ni manje.
Dok su orlovi kružili , osećao sam kao da gledam nešto što ne pripada ovom vremenu. Kao da su izašli iz nekog starog sna. Njihova krila presecala su oblake, a vetar ih je nosio bez napora. Nijedan nije bio odvojen od jata, a opet svaki je imao svoj krug, svoju putanju. U tome postoji neka mudrost prirode koju ljudi odavno više ne razumeju.
Setio sam se svih godina iza sebe. Ljudi koji su dolazili i odlazili. Borbi… Sumnji…Umora. I svih onih trenutaka kada sam mislio da više nemam snage. Čovek se nekada toliko umori od ljudi da poželi da ode tamo gde još postoji istina koja ne zavisi od reči.
A planina nikada ne laže.
Ako si slab …pokazaće ti da si slab.
Ako si uplašen ….suočiće te sa strahom.
Ako nosiš teret …nateraće te da ga osetiš do kraja.
Ali ako si spreman da slušaš, planina ti ponekad da znak da nisi sam.
Tih trinaest orlova za mene nisu bile obične ptice. Bili su podsećanje. Da postoje stvari starije od naših sukoba, sudova, laži i prolaznih života. Postoji nešto što traje mnogo duže od čoveka.
Vetar je tada naglo promenio pravac. Oblaci su se razdvojili i svetlost je pala pravo na vrh brda. Orlovi su još nekoliko trenutaka kružili, a onda, kao po nekom nevidljivom znaku, jedan po jedan počeli su da nestaju prema planinama.
Poslednji je ostao najduže.
Kružio je iznad samog vrha, raširenih krila, gotovo nepomičan. Gledao sam ga i imao osećaj kao da i on posmatra mene. Zatim je ispustio kratak, oštar krik i nestao iza sive stene.
Ostao sam sam sa vetrom.
Takvi trenuci ne mogu se objasniti ljudima koji nikada nisu bili tamo. Oni traže logiku u svemu, a postoje stvari koje se ne objašnjavaju razumom. Samo ih nosiš u sebi.
Prišao sam kamenju na kome ljudi ostavljaju vrpce i darove. Vetar ih je pomerao, pa su šuštale poput tihih glasova. Dodirnuo sam hladan kamen i zatvorio oči. Nisam tražio ništa. Nisam molio. Samo sam zahvalio što sam ponovo došao živ među te planine.
Jer Sajani nisu mesto gde čovek dolazi iz radoznalosti.
Oni ili prihvate čoveka ili ga odbace.
Mnogi dođu tamo misleći da mogu pokoriti prirodu. Planina takve brzo slomi. Tamo nema luksuza ni udobnosti na koje je moderni čovek navikao. Ima samo vetra, hladnoće, tišine i beskrajne prirode. I upravo zato tamo čovek ponovo nauči šta znači biti živ.
Dok sam stajao iznad Tunkinske doline, gledao sam kako se magla spušta niz obronke. Negde dole vijugala je reka poput srebrne zmije. Sunce se ponovo sakrilo iza oblaka i planina je postala tamna, gotovo crna.
Ali u meni je bio mir.
Onaj retki mir koji čovek oseti možda svega nekoliko puta u životu.
Shvatio sam tada da se nisam vratio samo mestu. Vratio sam se sebi. Onom delu mene koji nije zaboravio kako da sluša vetar, kako da ćuti satima i kako da gleda u nebo bez potrebe da išta kaže.
U svetu gde svi viču, planina te nauči tišini.
U svetu gde svi pokušavaju da budu nešto drugo, priroda te vrati onome što jesi.
Možda će jednog dana sve ovo postati samo priča zapisana u knjizi. Možda će ljudi čitati o Sajanskim planinama, o Tunkinskoj dolini i trinaest orlova iznad vulkana kao o nekoj dalekoj legendi. Ali ja znam šta sam video.
Video sam nebo koje govori.
Video sam planinu koja pamti.
I video sam trinaest orlova kako kruže iznad svetog brda, dok je vetar nosio njihove krike preko Sajana.
Trinaest sinova Tengrija.
Trinaest Svarožića.
I tada sam znao …Planina me još nije zaboravila.
