Kažu da je te zime sneg pao pre nego što su ljudi stigli da pokupe sve što su imali po njivama i okućnicama. Još nije bio ni prošao Nikoljdan, a planina se već zatvorila kao starinska vrata na kojima nema ni kvake ni ključa, nego samo težak zasun iznutra.
Putevi između sela nestali su pod smetovima, potoci se pod led zavukli kao da ih nikad nije ni bilo, a bukve i hrastovi, ogoljeni i crni, stajali su po kosama kao pokajnici, povijeni pod vetrom koji je danima silazio sa vrha i tukao po krovovima, prozorima i ljudskim kostima.
Bilo je to u tursko vreme, u jednom selu visoko u Homoljskim planinama , tamo gde se nije lako dolazilo ni leti, a kamoli zimi.
Kuće su bile razbacane, svaka na svojoj strani, koliko da se ljudi vide dimom iz odžaka i čuju puškom ako nevolja naiđe. Živelo se teško, ali se živelo. Ko je imao par volova, nekoliko ovaca, zdravu čeljad i komad zemlje koji se mogao uzorati, taj nije smeo mnogo da se žali, jer u ona vremena čovek nije merio bogatstvo po tome koliko ima, nego po tome koliko mu još nije oduzeto.
Na kraju sela, malo izdvojena od ostalih, stajala je kuća porodice Radujkić.
Nije to bila sirotinjska kuća, ali nije bila ni gospodarska. Bila je onakva kakvih je tada najviše bilo po planinskim selima: brvnara na kamenoj podzidi, sa niskim vratima, malim prozorima i krovom od šindre koji je već na nekim mestima popustio pod godinama. Ispred kuće stajao je plot, iza plota šljiva, sad sva bela od snega, a malo dalje štala, trap, drvljanik i jedan uski puteljak koji je zimi najčešće morao da se otkopava lopatom. Kad bi se gledalo iz daljine, sve je to izgledalo skromno i mirno, kao da nikada zlo nije moglo ući u takvu kuću.
A zlo, kažu stari, najradije ulazi tamo gde ga niko ne očekuje….
Te večeri porodica je upravo sela da večera.
Napolju je mećava već satima vitlala sneg, čas ga bacajući prema vratima, čas ga goneći preko krova, pa se činilo da neko nevidljiv kruži oko kuće i traži pukotinu kroz koju bi se uvukao. Unutra je, međutim, bilo toplo.
Na ognjištu je gorela vatra, ona prava domaća vatra od bukovih cepanica, što ne plane brzo kao suvo granje, ali kad se razgori, dugo drži žar. Nad vatrom je visio kotlić, a po gredama se hvatao dim, star i gust, onaj dim koji kući daje miris starine, hleba, vune i života.
Domaćica je iznela večeru na nisku sofru. Bilo je tu pasulja, malo sira, glavica crnog luka i hleb pečen toga dana, tvrd po kori, a mek iznutra. Deca su sedela bliže vatri, jer su im noge bile hladne od dana provedenog oko stoke i drva. Najmlađe dete, još sanjivo, naslanjalo se majci uz rame, a stariji sin je krišom otkidao veći komad hleba nego što mu je pripadalo, misleći da ga niko ne gleda.
Domaćin je sedeo na čelu sofre.
Bio je čovek u punoj snazi, ne mnogo star, ali već ozbiljan od života. Lice mu je bilo tamno od vetra i rada, ruke krupne, ispucale, navikle i na sekiru i na plug i na uzde. U selu ga nisu smatrali rđavim čovekom. Naprotiv, govorilo se da je vredan, da se ne plaši posla, da ume da sačuva ono što ima i da ne ide po tuđim kućama tražeći zajam. Nije bio mek na reči, niti je umeo da pokaže nežnost kao neki ljudi, ali ko je tada muškarca po tome merio?
Bilo je dovoljno da ne pije preko mere, da ne bije čeljad bez razloga, da vraća dug i da mu njiva ne zarasta u korov.
Te večeri bio je zamišljen. Gledao je u vatru i računao u sebi koliko sena ima do proleća, hoće li volovi izdržati zimu, da li je trebalo zaklati još jednu ovcu dok je vreme bilo bolje, i koliko će se duga Turčinu morati dati kad dođe vreme da se plaća ono što se moralo plaćati, hteo čovek ili ne.
Takve su misli tada pritiskale domaćina više nego bolest, jer bolest nekad prođe, a dažbine nikad nisu prolazile.
Baš kad je domaćica pružila najmlađem detetu komad hleba umočen u pasulj, začulo se kucanje na vratima.
Nije bilo jako, ali se jasno čulo kroz zavijanje vetra.
Svi su odjednom utihnuli.
U planini, zimi, noću, čovek ne kuca na tuđa vrata ako ga nevolja nije naterala. A kad nevolja nekoga natera, nikad ne dolazi sama. Sa njom često dođe i opasnost, i potera, i krv, i tuđa tajna.
Kucanje se ponovilo, ovoga puta slabije…
Domaćica pogleda muža, a on polako spusti kašiku. Nije odmah ustao. Neko vreme je slušao, kao da će po samom zvuku ruke o drvo prepoznati ko stoji napolju. Deca su gledala u njega, jer u kući se uvek čekalo da glava porodice prvi odluči da li se vrata otvaraju ili ne.
Treće kucanje jedva se čulo.
Tada domaćin ustade, uze sekiru u šake, priđe vratima i podiže zasun.
Čim ih je odškrinuo, vetar se zalete unutra, prosu malo pepela sa ognjišta i ugasi plamičak na jednoj luči kraj zida. Na pragu je stajao čovek sav u snegu, povijen, ali ne sitan, nego nekako težak i krupan, kao hrastova grana koju je mećava savila, ali je nije slomila.
Skinuo je šubaru sa glave, više iz poštovanja nego što je imao snage za pokret.
Dobro veče, domaćine : reče hrapavim glasom.
Ako Boga znaš, primi me do jutra. Mećava me uhvatila na putu, a noge me više ne drže.
Domaćin ga je gledao nekoliko trenutaka.
Čovekovo lice bilo je promrzlo i umorno, ali ne prosjačko. Imao je duboke bore oko očiju i usana, one bore što ih ne useca starost nego briga, put, vetar i ćutanje. Brada mu je bila posuta injem, a preko ramena mu se videla tamna mrlja na gunju, kao da je mokar od snega, ali domaćinovo oko brzo poznade da to nije samo voda.Krv….
Domaćica je prišla iza muža i tiho rekla:
Ranjeni ste, čoveče.
Putnik se malo osmehnu, jedva.
Jesam, domaćice, ali ne od večeras. Ne bojte se, neću vam doneti kavgu pred vrata. Samo tražim krov do zore.
U ono vreme putnik namernik nije se odbijao lako. Mogao je biti begunac, mogao je biti trgovac, mogao je biti čovek koji nosi tuđu poruku, mogao je biti niko i ništa, ali ako je došao u mećavi i zamolio za prenoćište, greh je bio zatvoriti vrata pred njim. Ljudi su tada verovali da se gost ne prima samo zbog gosta, nego i zbog Boga, jer niko ne zna u čijem liku iskušenje dolazi.
Putnik prekorači prag, pa zastade, kao da je tek tada osetio koliko je slab. Domaćin ga prihvati za lakat i uvede bliže vatri. Sneg se topio sa njegovog odela i kapao po zemlji, dok su deca, zbijena jedno uz drugo, gledala u njega velikim očima. Za njih je svaki stranac bio kao priča koja je sama ušla u kuću.
Domaćica mu pomože da skine gunj. Ispod njega je imao vuneni prsluk i košulju koja je na desnoj strani bila ukrućena od krvi. Rana nije bila sveža, ali se od puta i hladnoće ponovo otvorila. Žena odmah donese toplu vodu, krpu i malo rakije, pa mu opra krv koliko je mogla, ne pitajući mnogo, jer se u tim krajevima znalo da čoveka prvo treba zbrinuti, a tek posle ispitivati, ako on sam bude hteo da govori.
Sedi bliže vatri , reče mu….
Bog ti dao zdravlja ,odgovori putnik.
Seo je na tronožac, polako, kao da mu se svaka kost posebno spušta. Ruke su mu bile velike, žuljevite, ali čiste, koliko su mogle biti čiste posle puta kroz mećavu. Na jednom prstu nosio je star zlatni prsten, bez kamena, izlizane površine. Oko vrata mu je visio mali krst, taman od znoja i godina, a za pojasom je imao nož sa drškom od roga, dobar nož, kakav ne nosi čovek koji ništa nije stekao u životu.
Domaćin je sve to video, iako se pravio da ne gleda.
Večera se nastavila, ali više nije bila ista. Domaćica dosu putniku pasulja, odseče mu komad hleba i stavi pred njega sir, a on jeo sporo i zahvalno, ne grabeći, ne tražeći više, ali ni ne odbijajući. Takvi ljudi, koji su dugo gladovali ili dugo putovali, imaju poseban način jedenja.
Svaki zalogaj uzmu kao dar, zadrže ga malo, pa ga tek onda progutaju, kao da se boje da neće opet skoro jesti.
Odakle ideš po ovom vremenu? upita domaćin posle nekog vremena.
Putnik podiže pogled…Izdaleka,reče.
Preko planine sam morao. Mislio sam da ću pre mraka stići do ljudi, ali sneg me prevari.
Domaćin ga pogleda malo oštrije.Sam putuješ?
Sam.
Nije pametno.
Nije mnogo šta pametno, domaćine, pa čovek ipak mora.
Na to domaćin ne reče ništa. U toj rečenici bilo je nečega što je zatvaralo dalja pitanja. Možda je putnik bežao od Turaka, možda od hajduka, možda od neke krvne osvete, a možda je samo nosio novac ili vest nekome preko planine. U tursko vreme svako je imao razlog da ćuti.
Domaćica, kojoj se čovek učinio više nesrećan nego opasan, upita blaže:
Imaš li kuću, brate?
Putnik malo zastade, pa odgovori:
Imam. Ako me još čekaju.
Žena spusti pogled na vatru. Znala je šta znači taj odgovor. U ona vremena mnogi su imali kuću samo dok se ne vrate i ne vide da li je još njihova, da li je u njoj ko živ, da li se dim još diže iz odžaka.
Deca su ga slušala otvorenih usta. Najstariji sin, već momčić, ne skidaše pogled sa njegovog noža. Putnik to primeti i nasmeja se prvi put malo ljudskije.
Ne gledaj nož, mali. Nož je dobar samo kad ga čovek ne mora vaditi.
Dečak pocrvene, a domaćin se jedva primetno nasmeši. Na trenutak se u kući nešto opustilo. Vatra je lepše gorela, vetar kao da je bio dalje, a nepoznati čovek za sofru nije više izgledao kao pretnja, nego kao neko koga je zima izbacila iz mraka među ljude.
Kad su završili večeru, domaćica pokupi sudove i reče: U kući bismo te primili da imamo gde, ali vidiš i sam, deca su mala, mesta nema. U štali ima suvo seno, stoka je unutra, toplo je. Ako ti nije ispod časti…
Putnik odmahnu rukom.
Domaćice, noćas mi ni carska soba ne bi bila milija od suvog sena. Samo da vetar ne duva po meni.
Dragojlo će ti pokazati gde da legneš-reče žena .
Putnik se polako podiže, a onda, kao da se nečega setio, zavuče ruku pod pojas. Domaćica je pomislila da traži krst ili maramu, ali on izvadi mali zlatan dukat i pruži joj ga preko sofre.
U kući se sve utiša.
Dukat nije bio velik, ali je u svetlosti vatre zasijao kao da je u njemu zarobljen komadić dana. Domaćica se trže i odmah povuče ruku.
Ne, brate, ne mogu to da primim.
Uzmi.
Ne mogu. Gostu se ne prodaje ni večera ni krov.
Ne kupujem ja krov , reče putnik mirno.
Zahvaljujem se. Da nije bilo vas, ne bih dočekao jutro.
Mnogo je to,reče žena.
Nije mnogo za život,uzvrati namernik…
Žena opet htede da odbije, ali on joj uze ruku, stavi dukat u dlan i blago joj sklopi prste preko njega. Nije to učinio bahato, nego skoro stidljivo, kao čovek koji zna da zlatom ne može platiti dobrotu, ali nema ništa drugo čime bi je pokazao.
Domaćin je gledao.
Gledao je ženin zatvoren dlan, pa putnikovo lice, pa opet dlan. Taj jedan kratki sjaj zlata, tek toliko da se uhvati u oku, učini mu se odjednom većim od cele sobe, većim od ognjišta, od dece, od zime, od svega što je znao. Nije on prvi put video dukat, ali ga nikada nije video tako, u svojoj kući, izvađen tako lako, kao da čovek koji ga daje ima još odakle da zahvati.
U njemu se tada nije rodila odluka. To bi bilo lakše reći, ali ne bi bilo istinito.
Rodila se samo misao…
Mala, kratka, prljava misao, koju bi čovek mogao zgaziti kao varnicu što iskoči iz ognja na zemlju, samo ako je odmah zgazi.
Ako ovaj daje jedan dukat za večeru i seno, koliko li ih nosi?
Domaćin se namršti, kao da ga je neko uvredio. Naljutio se na sebe, pa još više na putnika, ni sam ne znajući zašto. Okrenu se prema vratima i reče grublje nego što je trebalo:
Hajde, da te smestim dok nije još gore napolju.
Putnik uze svoj gunj, ali ga domaćica zaustavi:Ne oblači to mokro.
Daj da ga ostavim kraj vatre. Dragojlo će ti dati staru kabanicu dok odeš do štale.
Tako i bi. Dragojlo mu prebaci preko ramena jednu svoju staru suknenicu, uze fenjer i povede ga napolje.
Čim su izašli, mećava ih udari u lice. Sneg je bio toliko gust da se štala, iako blizu, jedva nazirala.
Išli su polako, Dragojlo napred, putnik za njim, ostavljajući duboke tragove koje je vetar odmah počinjao da zasipa. Iz štale se čulo muklo disanje stoke, onaj mirni, težak zvuk koji seljaku znači sigurnost.
Dok ima stoke, ima i sutrašnjice.
Domaćin otvori vrata. Unutra ih dočeka topao zadah sena, balege i životinjskog daha. Volovi se pomeriše u jaslama, jedna krava okrenu glavu, a negde u uglu začu se tiho šuštanje miša.
Ovde , reče Dragojlo i pokaza mesto gde je bilo najviše suvog sena… Tu neće duvati.
Putnik se spusti polako, kao čovek kome je ležanje već pola ozdravljenja.
Dobro je, domaćine. Bolje nego što zaslužujem.
Svako zaslužuje da preživi noć , reče Dragojlo , i sam se začudi što je to rekao.
Putnik ga pogleda. Možda je u tom pogledu bilo zahvalnosti, možda umora, možda nečega što domaćin nije umeo da pročita. Zatim se prekrsti, stavi krst pod košulju i leže na bok, čuvajući ranjeno rame.
Laku noć.
Laku noć.
Domaćin zatvori vrata štale i vrati se prema kući.
Do tada su njegovi tragovi već bili skoro zavejani.
Kada je ušao, žena je još stajala kraj ognjišta i gledala u dukat koji je držala na dlanu. Nije u njenom pogledu bilo pohlepe, nego više straha. Takvo zlato nije joj pripadalo, ili je barem ona tako osećala. U maloj kući, među drvenim sudovima, dečjim opancima i starim pokrivačima, taj dukat izgledao je suviše sjajno, kao nešto iz tuđeg sveta.
Šta ćemo s ovim,upita ga tiho….
Dragojlo slegnu ramenima.
Dao je,Ljubinka.
Mnogo je.
Njegovo je bilo da da, tvoje da primiš.
Možda će mu trebati.
Ne bi davao da nema.
Rekao je to brzo, gotovo oštro.
Ljubinka ga pogleda, ali ne odgovori. Stavi dukat u malu drvenu kutiju gde je čuvala iglu, konac, nekoliko srebrnih para i komad voska za crkvu, pa poklopi kao da time zatvara i neki nemir koji je ušao u kuću.
Ubrzo su deca polegala. Vatra se smanjila, samo je žar ostao da diše u pepelu. Ljubinka leže umorna, okrenu se prema zidu i zaspa, jer seljačka žena nema mnogo vremena za strah kad je čeka jutro puno posla.
Ali Dragojlo nije spavao.
Ležao je na leđima, širom otvorenih očiju, i gledao u grede iznad sebe. Čuo je svaki zvuk. Čuo je kako vetar udara u vrata, kako se šindra na krovu negde podiže i spušta, kako se najmlađe dete okreće u snu, kako žena diše, kako u ognjištu povremeno pukne skrivena žiška. A ispod svega toga, dublje i tiše, čuo je kao neko zveckanje, iako se ništa nije pomeralo….
Dukat.
Ne onaj jedan u kutiji, nego oni drugi, koje nije video, ali je sada bio siguran da postoje.
Govorio je sebi da je lud. Da je greh. Da čovek leži ranjen u njegovoj štali. Da bi svako drugo razmišljanje bilo sramota. Setio se kako je putnik rekao: “Ako me još čekaju.” Setio se njegovog umornog lica, ruke kojom je dao zlato, krsta koji je sakrio pod košulju. I sve je to neko vreme držalo onu misao podalje.
Ali misao se vraćala.
Vraćala se sa vetrom, sa hladnoćom, sa brigom o senu, sa računom o porezu, sa slikom dece koja će porasti i tražiti svoj deo zemlje, a zemlje nije bilo dovoljno. Vraćala se sa svim nepravdama koje je godinama ćutke trpeo, sa svakim danom koji mu nije doneo ništa osim umora, sa svakom jeseni kada je merio da li će biti hleba do novog žita.
Nije to bilo opravdanje. Samo tako greh govori čoveku dok još ne sme da mu kaže pravo ime.
Najpre mu šapuće da je život težak.
Posle mu kaže da mu se pružila prilika.
Na kraju ga ubedi da ono što će učiniti nije zločin, nego ispravka neke velike nepravde koju mu je svet odavno naneo.
Dragojlo se okrenu na bok. Zatvori oči. ..Otvori ih opet….
Pred njim se u mraku pojavi zlatan sjaj.
Ako ima još deset dukata, mogao bi kupiti njivu ispod šume.
Ako ima dvadeset, mogao bi podići novu kuću, veću, sa pravim krovom, da se selo okrene kad prođe pored nje.
Ako ima više…
Tu se uplaši sopstvene misli.
Sede u postelji, tiho, da nikoga ne probudi. Dugo je tako sedeo, poduprt rukama o kolena, dok su mu se oči privikavale na mrak. Na zidu, kraj vrata, visila je sekira. Ona obična, domaćinska sekira, kojom je cepao drva, krčio granje, popravljao plot. Uvek je bila tu, deo kuće, deo života, bezazlena kao kašika dok je ne uzme ruka koja je krenula pogrešnim putem.
Pogledao je u ženu.
Spavala je.
Pogledao je decu.
Spavala su.
Tada mu se učini da je sam na svetu, a kad se čoveku učini da je sam na svetu, on lako zaboravi da ga neko ipak gleda.
Ustao je.
Nije još znao hoće li zaista otići do štale. Ili je barem sebi tako govorio. Možda će samo izaći na vazduh. Možda će proveriti stoku. Možda će videti da li putnik spava. Možda će se vratiti. Čovek pred grehom često pravi sebi male mostove, da ne bi morao odmah da vidi provaliju.
Prišao je zidu i skinuo sekiru.
Drška mu leže u šaku poznato, skoro utešno…
Otvorio je vrata polako, toliko polako da ni zasun nije škripnuo. Napolju ga dočeka noć gusta od snega. Vetar mu odmah zasu oči, ali on ne odustade. Prebaci sukneni ogrtač preko ramena i zakorači prema štali.
Svaki korak kroz sneg bio je težak. Sneg mu se lepio za opanke, noge su mu propadale, a vetar je toliko zavijao da nije mogao čuti ni sopstveno disanje. Ipak, put je znao napamet. Znao je gde se nalazi kamen kraj bunara, gde se plot malo ulegao, gde treba zaobići zaleđenu lokvu. Sve je bilo njegovo, svaka stopa te zemlje, svaka daska na štali, svaki kamen u podzidi.
Samo čovek koji je ležao unutra nije bio njegov.
Stao je pred vrata štale.
Dugo je stajao,toliko dugo da mu se sneg uhvatio po ramenima i kapi leda na brkovima. U jednom trenutku učinilo mu se da će se okrenuti i vratiti u kuću, leći pored žene i ujutru se stideti same pomisli, ali živeti dalje kao čovek koji je izdržao iskušenje.
Tada se iz štale začu tiho pomeranje.
( nastaviće se )